Moj otac Mi­li­vo­je, unuk Gru­ba­nov ko­ji je bio su­di­ja kod go­spo­da­ra Ni­ko­le, i ta­ko iz­gle­dao da ga je bi­lo stra­šno po­gle­da­ti, imao je sa­mo kće­ri, ra­đa­li se i mu­ški, pa nes­ta­ja­li. Ja sam bi­la naj­mla­đa i on mi je­dnom ve­li: “Ti da mi održiš ku­ću!” Ni­je mi te­ško pa­lo. Ot­ka­ko znam za se­be, obla­či­la sam pan­ta­lo­ne i družila se sa mu­ški­ma, od žen­skog svi­je­ta sam, ka­ko znam za se­be, za­zi­ra­la.

Či­ta­ju­ći ove re­do­ve, prva aso­ci­ja­ci­ja je film “Virdžina” Srđa­na Ka­ra­no­vi­ća, iz 1991. go­di­ne. Ipak, u pi­ta­nju je stvar­ni život. I to, po­slje­dnje crno­gor­ske virdžine Sta­ne Ce­ro­vić.Vre­me­šnu Sta­nu, ro­đe­nu 1936. go­di­ne, sna­ga i zdrav­lje po­la­ko iz­da­ju, pa je ne­da­vno, iz crno­gor­skog se­la u bli­zi­ni Ša­vni­ka, pre­se­li­la u ri­san­ski dom za sta­ra li­ca. A sve do ta­da, Sta­na je ži­vje­la u svom do­mu, gdje je pro­vo­di­la mir­ne sta­ra­čke da­ne i uz­ga­ja­la kra­ve. Na­kon što je pro­šle go­di­ne je­dna po­vri­je­di­la, pro­da­la ih je. Kao na­slje­dni­ka ju­na­čke lo­ze ser­da­ra i su­di­ja, iako je od dje­tinj­stva glu­mi­la mu­škar­ca, ni­ka­da ni­ko je ni­je oslov­lja­vao mu­škim ime­nom, osim po­ne­kad u ša­li “Stan­can”, i to vi­še ona­ko, iza le­đa.

– Se­be je sma­tra­la mu­škar­cem, a nje­ne ses­tre su je tre­ti­ra­le kao bra­ta – pri­sje­ća se nje­na ro­đa­ka Ma­ra Ce­ro­vić.

Sta­na je bi­la naj­mla­đe di­je­te u po­ro­di­ci sa pet dje­voj­či­ca i dvo­ji­com dje­ča­ka. Nje­na bra­ća umrla su još u dje­tinj­stvu. Naj­mla­đoj i naj­ra­zmaženi­joj od svih, ni­ko ni­je bra­nio da se obla­či kao mu­ško, na če­mu je odma­le­na sa­ma in­sis­ti­ra­la. Na­kon ra­ne smrti bra­će, pre­do­dre­đe­na je za “na­slje­dni­ka”. Ta­ko i da­nas tu­ma­či svo­ju po­zi­ci­ju u po­ro­di­ci.

– Ja sam bi­la iza­bra­na, jer mi je “žen­ska ra­bo­ta” odu­vi­jek bi­la be­smi­sle­na – go­vo­ri Sta­na.

Ta­ko je ona, kao “na­pre­dni” dje­ča­čić, pro­pu­ši­la u pe­toj, sa ocem ora­la u se­dmoj, a u prvim ra­zre­di­ma ško­le po­če­la da pu­ca. Još uvi­jek je odli­čan stri­je­lac i ne po­zna­je strah. Ne bo­ji se, kaže, ni vu­ko­va ni med­vje­da.

– Pro­šle go­di­ne na­pa­dnu mi vu­ko­vi kra­ve kroz noć… Ja za pu­šku pa na­po­lje, ras­tje­ram ih dok si re­kao šta bi. Sad da na onom brdu pre­ko vi­dim vu­ka, po­go­di­la bih ga iz cu­ga – tvrdi ona.

Žen­ske po­slo­ve u ku­ći, po­put pra­nja ve­ša i čiš­će­nja, ra­di­le su nje­ne ses­tre.

– Mu­ške po­slo­ve sam odu­vi­jek ra­di­la ja, i ko­si­la i plas­ti­la, i sje­kla drva. Sve što se mo­ra­lo. Pro­šlo lje­to sam ko­si­la. Eto, sa­mo krsta da me ne bo­le, još bih ja bi­la ko mo­mak – po­ma­lo sje­tno kaže Sta­na.

Nje­na po­ro­di­ca kaže da je se­be uvi­jek sma­tra­la pri­vi­le­go­va­nom, a ne us­kra­će­nom za žen­ski iden­ti­tet.

Kaže, žen­ski svi­jet ne po­dno­si ni­ka­ko. I kad bi, dok je zdrav­lje služilo, u je­sen do­la­zi­la da pre­zi­mi u Tu­ši­nu kod Ša­vni­ka, obi­čno je sa­mo grdi­la ko­mši­ni­ce.

– Ode­mo na va­šar, slu­šam ka­ko žen­ske pre­tre­sa­ju sve sa mo­ra do Du­na­va. Ogo­va­ra­ju, ša­pu­ću… A, ja se pri­ma­knem mu­ški­ma, slu­šam ih, a oni pri­ča­ju o ra­to­vi­ma, o to­me ko je ka­kav ju­nak bio, ko je gdje ča­sno po­gi­nuo, me­ni mi­lo slu­ša­ti – sje­ća se po­slje­dnja crno­gor­ska virdžina, svje­dok ju­na­čkih vre­me­na i te­ške bor­be za op­sta­nak po crno­gor­skim vrletima i planinama.